BIBLIOGRAFIJA

SAMOSTALNA IZDANJA:

1. "Razgovori sa srcem", Đurđevac, 1984. – Književna sekcija KUD-a   "Petar   Preradović" Đurđevac i SIZ za kulturu općine Đurđevac,

2.  "Noćnik - Noktulo", Đurđevac, 1991. – Esperanto klub "Koko",

3. "Elegije Sigismunda Ernušta", Đurđevac, 1996. – Matica hrvatska Đurđevac,

4. "Lirika đurđevačke Podravine", Đurđevac, 2003. – Matica hrvatska Đurđevac i "Grafokom", Đurđevac,

5. „Snovi i sjene/ Senje i tenje/ Sonĝoj kaj ombroj“ - Đurđevac, 2012. – "Grafokom" Đurđevac, Matica hrvatska ogranak Đurđevac i Podravsko-prigorski ogranak Društva hrvatskih književnika,

6. „Galović i zađne stvari“ , Koprivnica, 2014. , Podravsko-prigorski ogranak Društva hrvatskih književnika.

 

Izbor iz poezije i proze Zdravka Seleša

BICIKL

I o biciklu treba pjevati;

on vozi do biblioteke,

nalik je biku,

kojeg držimo za hrabre rogove.

Bicikl voli biljke,

a ne mari za beton;

bor i borovnice,

breskve i breze na brežuljku

njegov su bal.

Moj bijeli bicikl

blagoslovljen bršljanom

bori se za boljitak.

    TUŽALJKA POGLAVICE SEATLLA

Zalaz Sunca dugom diše

crtan rukom zlatne kiše.

Večer se sa brijega spušta.

Zemljo, skrij se, stiže tmuša.

Bijeli čovjek, robot, mutant,

crn do crnog crta kvadrant,

gumicom od dinamita

kraju svijeta bodro hita.

Poglavičin glas još čujem;

iz daljine zove brujem

pčele, pjevom ptica, kopitom

bizona udarajuć pri tom

posred čela: tužaljku nam jeca

krikom, sve glasnije, poglavica.

GAZOPHILACIUM  ILITI  REČI  DOMAČE

                   Ja nesem pater Belostenec

kaj bi strplivo tolnačil reči;

ja reči prebiram, pobiram

z stari ormarov, škrinj od papera,

dišim jim duje, diram jim dušo,

diganko od dobri domači delam

dišečo po debelašu i drobne lete,

dosežem ž nimi droptijne senj,

dragam zdavnašnico

koja se oče dotrči,

dušico i duplera nažižem

za reči domače, majkine i japičine,

dečeca prizivam z dalšine let

koj je je slušal, kojega više ne poznam.

Sebe z drogom steplem

zaspaloga v stare iže domači reči.

Copim f pesmo, kak cveba

v diganko z sirom i v zobe mi je

se puno i ftečno,

nažvakal sem se pravi reči

z koteri cure slike sveta

kojega sem skoro zgubil.

Dečec sem, droga jašim, diže se

prašina na drumu za menom,

dospel  bom daleko, v drage dalšine

senj i sečanj.

                                     

Gazophilacium – kajkavsko-latinski riječnik patera Belostenca iz 1740.,  tolnačil – tumačio, duje – mirise, diganka – vrsta kolača, drobne lete – sitnim godinama, droptijne – sitnice, mrvice; dragam – milujem, zdavnašnico – davninu, oče – hoće, dotrči – nestati, uništiti; majka i japica – prabaka i pradjed, dečec – dječak, dalšina – udaljenost, drog – prut, iža – kuća, copim – padnem, cveba – grožđica, v zobe – u zubima, ustima;  ftečno – ukusno,  z koteri – iz kojih, dospel bom – stići ću

                    LAMPAŠONOSEC

                Ivanu Lackoviću Croati

      Gledim sako večer kak  ide čez polje. Z lampašom.

Prek strnjaka. Čez gosti, leplivi mrak. Kam ide?  Kaj

išče?

     V rasvič , on i dalje nosi svoje svetlo, čez mračni,

okorni svet. Kak  god je rajne, i Sonce zijađa, čovek

se v mraku popikava, ima rajnave roke, skulava kolena

i raspukneno srce. Kam ide? Kaj išče?                      

strnjak – strnište, rasvič – svitanje, okorni  - kruti, tvrdi, rajne –  zora, zijađa – izlazi, popikava – spotiče, skulava – sa zasušenim ranama, krastama

 

BELEVINE –PODRAVSKA JESEN

RUJAN

Podravski vinorodni bregi; kleti i gorice, mošt i vino, Fran i međaš Benkina, nezaobilazni su kada se spomene podravska jesen. Uz rizik  da me pribrojite “kajkavskim škvorcima” koji “v zboru bugare: BENKINA, ČRN-BEL i GORICE”, Benkina, Črn-bel i Gorice, Benkina… nosim na ovo svoje malo podravsko putovanje taj naoko izlizani i svima dobro znani gorički bedeker. Ja drugač več nemrem: zaputio sam se na brege i moram poslušati poruke “Z mojih bregov”.

          A ti se bregi, obronci Bilogore, protežu južnom granicom Podravine, dajući svakom podravskom mjestu, svakom Podravcu, dodatnu životnu poziciju, ladanjsku (?) gestu pomaka od obvezatnog ka opuštenom. I zato nije čudo da su i toponimi u dosluhu s romantičnim florarijem arkadijske Galovićeve slikovnice. Tako moji Đurđevčani  i susjedi im kreću prema raznim bregima: Čepelovečkom, Svetojanskom, Mičetinskom, i Budrovečkom, ali i Lončarovom, Kovačevom, Kenđeličevom i Plačibregu. A tu su još i Staro selo, Pri zvirišču, Pri klenu, Belevine, Veliki i Mali kostanj i Šalatin jarek.

 Mene put nosi na Belevine, kojima od djetinjstva pripadam s ponosom, tako da bih se mogao prozvati i Belevinski ili, u plemenitijoj varijanti, von Belevine. I, da malo pretjeram u svom belevinskom lokalpatriotizmu, nema imena koje bi bolje svjedočilo razlog podravske ljubavi prema bilogorskim bregima, koje bi bolje iskazivalo ponos postignuća truda podravskih goričara i podrumara. Ipak, priznajem, Belevine su mi važne prije svega zbog toga što sam baš tu najprije i najdublje udahnuo miris podravske jeseni, što sam baš tu, kao mnogi drugi Podravci na drugim lokalitetima, upio u se riznicu slika koje se onda samo prepoznaju u Galovićevom pjesničkom zrcalu. I zato je svejedno što je čemu prethodilo; na začetku jeseni navek je bilo čuti

CRN – BEL

                   Crn – bel… crn - bel …

                   V trsju popeva,

                   Grozdje dozreva…

                   Crn – bel…

                   Dok večer se zmrači,

                   On pesmo zavlači,

                   Drago, starinsko,

                   Veselo vinsko:

                   Crn – bel… crn – bel…

                   Jesensko to pesmo

                   mi čuli vre jesmo

                   Tri večeri tu…

                   Crn – bel…

                   I znamo da leto

                   Otišlo je, eto –

                   Baš kakti vu snu…

                   Crn – bel… crn – bel…

Taj lagani akord ljeta koje gasne, taj nujni, nostalgični pjev uvod je u hodočašća jesenjem suncu; u one duge šetnje u kojima sunčani sjaj, umjesto muke i problema, postaje ugoda kojoj se predajemo. Svaki je časak proveden v goricama, v trsju, oko kleti, u šetnji do živice u kojoj zrije šipak ili u berbi posljednjih krušaka, važan; sve je to zimnica tijelu i duhu, koja će nas grijati kad bregove zavije debeli prezimec.

LISTOPAD

Ali, prije toga dolazi drugačiji stavak, listopadski; bogat, raskošan, pjan – bakhovski zanesen i lud… Njega pokreće punina Vivaldijeve jeseni, ali je on nadilazi svojim baroknim obiljem. Jer, s Drave su krenule debele magle, zavukle se u kukuruze zajedno s beračima, koji jedva čekaju da se popnu malo više, da berući mogu štrpnuti i poneku bobicu za vlastiti kljun. Jer, i škvorce i ose, i djecu i starce sada na brege privlači grozdje:

                   “Bregi so se zlatom pozlatili,

                             V crlenom listju rosno grozdje spi,

                   Grozdi so se zmed redov poskrili,

                             Čehulka samo gdegde vun gledi.

                                      (…)

                   Nabral sem škrilaka vre ponoga,

                             I med crninom muškat se žoti…

                   Dale idem, steza je još doga,

                             V škrilaku grozdje vu rose još spi…”

Može li se išta dodati tom škrilaku punom grožđa, njegovoj svježini, slatkoći i sočnosti. Za njegovim nam je pozivom preostalo jedino krenuti med rede, v trsje, pridružiti se legijama berača grožđa.

          A u berbi grožđa, u moštu koji se cijedi, nazrijevaju svi jednu višu kvalitetu, božanski čin stvaranja; jedući makovnjače i orehnjače, pohane piceke i goričkoga krumpera, i zalijevajući sve to moštom koji okrepljuje i ozdravljuje, ali i prošlogodišnjim vinom, svi već slute i slave onu božansku pretvorbu u kojoj će nastati novo vino, piće koje jednako godi nepcu i duhu. Jedni od toga odlaze u raspoloženja nalik prizorima iz groteskne naivne slikovnice; drugi taj čin drže otajstvom, kao i sva čuda prirode. I svi se oni, u ludovanju ili u klanjanju, raduju jeseni.

STUDENI

I dok se razlozi za obožavanje goričke krvi uvećavaju do kulminacije sa svetomartinskim ritualom, dotle jutarnju zvijezdu sve češće skrivaju magle, a večernjaču oblaci. Belevine, pozobatane zdenem vetrom, se više postajo slika kojo gledimo čez obločec. I tu, v kleti, evo nam nazaj argumentuma za zavirivanje v žalosnive Galovićeve verse. I pri nam, kak i pri njemu, kostanji popuckavajo i naskačujo. I makar je okrej polna bilo toplo za pleča i bilo je lepo skuplati oreje i zađne kostajne, čez golo grajne gledeti prek Budrovca i Kalnovca prema Drave i Mađarske, več nam je okrej trejte vure najlepše pri peče. Tu slušamo vetra kak se zaletava:

                   “Najempot, naglo, kak da bi kaj zrušil

                    V noči se je odnekod k nam zabušil

                    I obišel je klet,

                    Ves raspotan i spet,

                    Zaletel se je, stal,

                    Kam dale? Neje znal…”        

          Je, zaletava se, zaletava, i spujava nam dima v joči. Jer: v jočijaj soza spi! Makar jošče z slatkemi vročemi kostanji i mladem vinom prigrevamo slike one barokne jesenske fuge branja i punine, makar ne verujemo odnekod doblodelomu Poovomu gavranu koj grakće “Nigdar! Nigdar više!”, makar bomo spili po jeno i za Frana i za Tina, a nebodo pozableni ni međaši Petrina ni Benkina, moramo se raziti jer VEČ  “otađa (…) jesenski dragi, najlepši čas”.

                                                                   Zdravko Seleš